Odatda, janob Frensis Batteriga tegishli kitob do‘konining ichkari xonasida qimmatbaho kitob sotib olgan doimiy mijozlar gilosdan tayyorlangan brendi bilan mehmon qilinardi.
Javonda turgan haykalchani tomosha qilayotgan Ebernon xonim haykalcha ostidagi yozuvni o‘qigach, so‘radi:
-Uilyam Korder kim?
-O‘tmishdagi mashhur qotil.
-Qanday dahshat! Nahotki jinoyatchining sopol haykalchasini sotib oladigan odam bo‘lsa!
-Oq loy,-dedi janob Batteri.-Staffordshir. Men buni do‘konning oldingi egasidan olganman.
-Qo‘pol ish,-Ebernon xonimga jinoyatchining bo‘yalgan haykalchasi yoqmadi.-Buni Drezdenning cho‘ponlar haykalchalari bilan solishtirib bo‘larmidi? Yonoqlaridagi qo‘pollik bilan surtilgan bo‘yoqlarni qarang! Uning kim ekanligini nima uchun yozishgani tushunarli: u shahzoda ham, oddiy dehqon ham bo‘lishi mumkin edi.
-Staffordshir haykalchalari asliga o‘xshashligi uchun qadrlanmaydi.-Janob Batteri ovozini balandlatdi.-Ular beo‘xshov bo‘ladi, ammo ishonamanki, ular jozibali haykalchalar.
-Azizim,-tabassum qildi Ebernon xonim,-bu oddiy havaskorning ishi.
Eh bu qirq yoshli ayollar! Batteri o‘ttiz to‘rtga kirgan, bo‘ydoq, jiddiy erkak edi. To‘g‘ri, u ayollar bilan munosabat haqida juda ko‘p narsani bilardi-do‘kon orqasidagi xonada bu mavzuga bag‘ishlangan son-sanoqsiz kitoblar bor edi, ammo janob Batteri bu kitoblarda yozilgan narsalarni amalda qo‘llab ko‘rmagandi. Ehtimol, hali hammasi oldindadir.
-Staffordshir haykalchalari,-gapida turib oldi u,-bizga ajdodlarimiz nimalar bilan shug‘ullanishganini eslatib turadi.
-Qotillik bilan,-Ebernon xonimning kulgisi jarangladi.-Xo‘sh, janob Korder sizning javoningizdan joy olish uchun qanday karomat ko‘rsatgan?
-O, u yaramas odam bo‘lgan. Bu voqea 1827-yilda Saffolk grafligidagi qishloqda yuz bergan. U yigirma bir yoshida Mariya ismli bir qizning boshini aylantiradi. Keyin uni qishloq chetidagi omborda o‘ldiradi. Korder ikki kundan keyin qishloqdagilarga Mariya Ipsvichda yashayotganligini aytadi. Keyin esa o‘zi ham o‘sha yoqqa ketadi.
-Uning gaplariga ishonishadimi?
-Qizning onasidan boshqa hamma. Onasi tushida qizining o‘ldirilgani va omborxonaga ko‘mib qo‘yilganini ko‘rganini aytadi. Rostdan ham qizning jasadini omborxonadan topishadi. Korder hibsga olinadi va osib o‘ldiriladi.
-U necha pul turadi?
-Korderning haykalchasimi? Bilmadim. Bir necha funt tursa kerak.
Ertasiga Ebernon xonim yana janob Batterining do‘koniga keldi.
-Siz menga minnatdorchilik bildirishingiz mumkin,-dedi u.-So‘rab-surishtirdim: staffordshir haykalchalari kolleksionerlar to‘playdigan haykalchalar sirasiga kirarkan.
-Buni bilardim.
-Lekin siz aynan jinoyatchilarning haykalchalari zo‘r sotilishini bilmasdingiz. Korder noyob haykalcha ekan! Dunyo bo‘yicha bu haykalcha bor-yo‘g‘i bir necha nusxada ekan.
-Bunga ishonchingiz komilmi, Ebernon xonim?
-Dugonam menga kitoblarni ko‘rsatdi. Mamlakatimizda faqat Viktoriya va Albert muzeyi bilan Steplford-parkdagi Milliy fonddagina staffordshir haykalchalari kolleksiyasi bor ekan. Lekin ularning ikkalasida ham Korder yo‘q ekan.
Batteri yuzlari qiziyotganini his qildi.
-Demak, mening haykalcham qimmatbaho ekan-da?
-Dugonamning aytishicha, Londondagi eng katta kimoshdi savdosida bu haykalcha kamida ming funtga sotilishi mumkin ekan.
-Yo Xudo!
Ebernon xonimning yuzlari yashnab ketdi.
-Hozirgi davr uchun ming funt unchalik katta pul emas, lekin yo‘qdan ko‘ra yaxshi, shunday emasmi?-U bu gapni xuddi Batteri ayolning puldor qo‘shnisidek aytdi.-Haykalchani kimoshdi savdosiga olib boring.
-Bu ma’lumotingiz uchun sizdan qarzdorman.
Ebernon xonim sirli jilmaydi:
-O‘zingizni qarzdordek his qilmasangiz ham bo‘ladi. Siz meni doim iltifot bilan kutib olasiz, mehribonsiz, sizdan hatto buni biror italyan restoranida yuvishni talab qilishga ham xijolat bo‘laman.
-Yaxshi fikr!-xitob qildi Batteri.-Agar eringiz qarshilik qilmasa…
Ayol engashib, uning quloqlariga ohista shivirladi:
-Unga aytmayman, azizim Batteri.
Batteri ayolning bunchalar yaqinlashganidan kalovlanib, o‘tirgan stuliga qapishib qoldi.
-Agar bizni ko‘rib qolishsa nima bo‘ladi? Meni Xaystritda ko‘pchilik taniydi.
-Haqsiz,-dedi Ebernon xonim.-Sherridan ko‘proq ichib qo‘yibman shekilli. Unuting…
-Aksincha,-dedi Batteri.-Agar ming funtga boyisam, sizga minnatdorchilik bildirishning yo‘lini topaman.
U chorshanba kuni yordamchisi Jeymsga do‘konga qarab turishni tayinladi, o‘zi esa ertalab turib Korder haykalchasini poyabzal qutisiga joyladi va Londonga yo‘l oldi…
Batteri quti ichidan haykalchani olganida hayajonlanganidan mutaxassisning nafasi chiqmay qoldi. Bu u ko‘rgan ilk Uilyam Korder haykalchasi edi. U Batteriga bir necha turdagi staffordshir haykalchalari borligini, Korder haykalchalari esa dunyo bo‘yicha bor-yo‘g‘i uch-to‘rt dona ekanligini aytdi.
Buni eshitib Batterining tomog‘i qurib qoldi.
-Necha pul taklif qilasiz?
-Bugun buni sakkiz yuz funtga sotishim mumkin, ammo kimoshdi savdosida qimmatroqqa sotsa bo‘ladi.
-Minggami?
-Savdo yurishsa, bundan ham qimmatroqqa.
-Keyingi kimoshdi savdosi qachon bo‘ladi?
Mutaxassis unga savdo jarayoni haqida batafsil ma’lumot berdi. Bir necha oy kutishi kerakligini anglagan Batterining peshonasi tirishdi va savdoni tezlashtirishni so‘radi. Mutaxassis istamaygina kimgadir qo‘ng‘iroq qildi va yanagi oyga, ya’ni besh haftadan keyin Korder kimoshdi savdosiga qo‘yilishini ma’lum qildi…
Ikki kundan so‘ng Ebernon xonim yana do‘konda paydo bo‘ldi va yangilikni eshitdi.
-Xursandman.
-Men esa sizdan minnatdorman!-Va Batteri Londondan qaytayotib tayyorlab qo‘ygan taklifini aytdi:-Kelasi chorshanba kuni sizni men bilan birga tushlik qilishga taklif etaman.
Ebernon xonim qoshlarini chimirdi.
-Lekin menimcha bunday fikrni inkor qilgandik shekilli.
-Biz Epsonda, hech kim tanimaydigan joyda uchrashishimiz mumkin.
Ayol oppoq tishlarini ko‘rsatib kuldi:
-Ajoyib! Kimoshdi savdosini kutamiz. Savdo qachon bo‘ladi dedingiz?
-O‘n beshinchi mayda. Juma kuni.
-O‘n beshinchida? Eh, afsus! O‘n oltinchi kuni men Fransiyaga ketayotuvdim.
-U yerda qancha bo‘lasiz?-Batteri umidsizligini yashirolmadi.
-Bir oycha.
-Eringiz siz bilan boradimi?
-Biz doim alohida-alohida dam olamiz… Siz-chi, sayohat qilishni yoqtirasizmi, janob Batteri?-U sherridan ho‘pladi va ishva bilan qaradi.-Men tarixiy joylarga borishni yoqtiraman va bir necha kun Orleanda bo‘lgach, keyin Luar bo‘ylab harakatlanaman.
-Men ham shunday qilaman. Fransiyada uchrashish va g‘alabamizni o‘sha yerda nishonlashni tasavvur qilyapsizmi?
Ayol xuddi ovozsiz kino yulduzidek hayratini ifodaladi:
-Ammo do‘koningiz-chi?..
-Jeyms qarab turadi. Keling, hoziroq uchrashuv belgilaymiz. O‘n sakkizinchi may kuni tush paytida Orleandagi cherkov oldida uchrashamiz.
-Nimaga o‘n sakkizinchi may kuni?
-Uilyam Korder sharafiga qadah ko‘tarish uchun. U qizni o‘sha kuni o‘ldirgan.
Ebernon xonim jilmaydi.
-Siz va sizning qotilingiz!-U bir oz o‘ylangach, javob qildi.-Yaxshi. O‘n sakkizinchi mayda. Agarda haykalchangiz sotilsa.
-Savdo qanday bo‘lishidan qat’i nazar, men o‘sha yerda bo‘laman,-va’da berdi Batteri.
Ayol uning lablaridan yengil bo‘sa oldi.
Ebernon xonim ketgach, Batteri fiziologiya va anatomiya bo‘yicha kitoblar turadigan javon oldiga bordi va o‘ziga kerakli kitoblarni oldi. U o‘n sakkizinchi may kuni o‘zining tajribasizligini namoyish etmoqchi emasdi…
Haftalar Batteri uchun chidab bo‘lmas darajada sekin o‘tardi. U allaqachon paromga chipta va sayyohlik cheklariga buyurtma berib qo‘ygandi. Bir necha yildan buyon birinchi marta bir nechta yangi ko‘ylak, bo‘yinbog‘, ko‘k nimcha va bir juft oppoq shim sotib oldi.
O‘n beshinchi may kuni Batteri unga sirli visol oqshomini taqdim etuvchi kimoshdi savdosiga yetib keldi. U bunday imkoniyat haqida bir umr orzu qilgan, ammo topish-tutishi bunga yo‘l qo‘ymasdi. Ayol o‘ta boy va aslzoda xonim bo‘lib, uni eng qimmat vino va taomlar bilan mehmon qilish lozim edi.
-Xo‘sh, ikki yuz sakson yettinchi buyum… Mashhur jinoyatchi Uilyam Korderning staffordshir haykalchasi…
Hayajondan Batterining miyasiga gupillab qon urildi. U ko‘zlarini yumib oldi.
-Ming funt!
Janob Batteri tasavvur qildi: mehmonxona yotog‘i, qo‘lida shampanli qadah tutib turgan Ebernon xonim…
-Bir ming ikki yuz ellik. Kim oshadi? «Xadson va Blek» kompaniyasiga sotildi.
Uch kundan so‘ng ko‘k nimcha va oppoq shim kiyib olgan Batteri kelishilgan joyda turardi. Pushtirang ko‘ylak va somon shlyapali Ebernon xonim yigirma daqiqadan keyin keldi. Batteri unga saharlab sotib olgan gulini uzatdi.
-Ajoyib!-dedi ayol.-Azizim, siz beqiyossiz!
-Men «Otel de Vill»da stolga buyurtma berib qo‘ydim. Sizdan minnatdorman. Korder sotildi.
Tushlik uzoqqa cho‘zildi. U shampan buyurdi, taomlar ham tansiq edi.
Uch soatlardan keyin ular shirakayf holda ko‘chaga chiqishdi. Batteri sohil bo‘ylab sayr qilishni taklif etdi. Ular yo‘lda choy saloniga kirishib, limonli choy ichishdi. Asta-sekin quyosh bota boshladi.
-Ajoyib kun bo‘ldi,-dedi Ebernon xonim.
-Hali tugagani yo‘q. Sizni kechki ovqatga taklif qilaman.
-Buncha ovqatdan keyin yana ovqat yeyolmayman!
-Unda kechqurun ovqatlanamiz.
Ayol bosh chayqadi:
-Men erta yotishga odatlanganman.
-Yaxshi fikr,-iljaydi Batteri.
U taksiga chiqishni taklif qildi va ayolning qaysi mehmonxonaga joylashganini so‘radi.
-Men cherkov oldiga boraman, u yog‘iga piyoda yetib olaman. O‘zingiz ham tezda birorta mehmonxonaga joylashing.
Batteri asabiy kuldi: aftidan, ayol osonlikcha qo‘lga kiritiladigan o‘ljaga o‘xshamaydi.
-Men o‘ylovdimki…-U vaziyatni qo‘ldan boy berganini his qildi. Qat’iyatliroq bo‘lish kerak edi. Bu ayolga u nimani xohlayotganini biladigan va tashabbusni o‘z qo‘liga oladigan erkak kerak.
Ayol mashinaga o‘tirarkan, shirin tabassum qildi:
-Ertaga tush payti cherkov oldida kutaman. Xayrli tun.
Batteri taksi eshigini yopdi va horg‘in qadam tashladi. Ertaga qat’iyroq harakat qilish kerak. Umuman olganda, bir tun ming tunmas.
Ertasiga esa Batteri uchrashuvga belgilanganidan besh daqiqa kech keldi. Ayol uni kutib turardi. U ayolni quchoqlab, lablaridan o‘pib qo‘ydi.
-Bugun yanada ajoyib joyga boramiz.-U ayolning qo‘lidan mahkam ushlab oldi.
Bu jazoirliklar restorani edi.
Soat uchlarda Ebernon xonim bezovtalana boshladi:
-Hammasi ajoyib, ammo ketishim kerak. Mehmonxonaga qaytishim shart, sochlarimni yuvishim kerak. Soat beshga esa massaj va pedikyur belgilangan.
-Bunga qancha vaqt ketadi?
-Buning ahamiyati yo‘q. Ta’tilning bor zavqi shunda emasmi?
Batteri e’tiroz bildirishi mumkin edi, ammo butunlay gangib qolgandi.
-Ertaga kechki payt uchrashishimiz mumkin,-dedi Ebernon xonim.
-Buni rostdan ham istaysizmi?-Batteri tushkunligini yashirolmadi.
-Azizim, bundan boshqa narsani o‘ylamayman.
Muammoning yechimi yo‘qdek edi. Ebernon xonimga ovqatlanishgina yoqardi, xolos. U Batterini har kuni turli bahonalar bilan tashlab ketardi: goh sartarosh, goh tish og‘rig‘i, goh noqulay poyabzal. Ayol uning tungi uchrashuvga oid barcha takliflarini rad etardi.
Batterining cheklari dahshatli tezlikda tugab borardi. U temir yo‘l stansiyasi yonidagi kamtarona mehmonxonadan joy olgan, ammo oqshomlarni yolg‘iz o‘tkazgani uchun barda ko‘p ichib qo‘yardi. Nihoyat, tugayotgan pullar va so‘nayotgan umidlar uni reja tuzishga majbur qildi.
Juma kuni ular Orleanning eng yaxshi baliq restoranida o‘tirishardi. Ebernon xonim navbatdagi bahonasini aytishga ulgurmasdan Batteri tezda gapirib oldi:
-Sizni mehmonxonangizga kuzatib qo‘yaman.
Ayol taajjublangancha ko‘zlarini pirpiratdi.
-Men ertaga ketaman, narsalarimni yig‘ishtirishim kerak,-gapida davom etdi u va ofitsiantga imo qildi.
-Qaerga ketyapsiz?
-Hozircha aniqmas. Meni Orleanda hech narsa ushlab turgani yo‘q.
-Men ham Turga ketmoqchi bo‘lib turuvdim. Aytishlaricha, u yerda zo‘r ovqatlar qilisharkan. Borasizmi?
-O‘ylab ko‘raman.
Ko‘chada Batteri taksi to‘xtatdi va Ebernon xonimga eshikni ochdi.
-«Sharleman» mehmonxonasiga,-dedi u haydovchiga ayolning taajjub bilan qaraganini sezarkan. U ayol turgan mehmonxonaning nomini topishga qiynalmadi. Massaj va go‘zallik saloni xizmatlarini taklif etadigan mehmonxonalar ko‘p emas.
Batteri qizil atirgullar guldastasini sotib oldi va mehmonxonasiga qaytdi. Soat yettilarda «Sharleman» mehmonxonasiga qo‘ng‘iroq qildi va Ebernon xonim bilan bog‘lashlarini so‘radi. Ayol go‘shakni olganida u fransuzcha talaffuz bilan xitob qildi:
-Ie, inglizmisiz? Bu nechanchi xona o‘zi? Kechirasiz, xonim, adashibman.
Ikki soatdan so‘ng u «Sharleman» mehmonxonasiga yetib keldi va liftda oltinchi qavatga ko‘tarildi. Yo‘lak bo‘m-bo‘sh edi. U 657-xonani topdi va yuzini guldasta bilan to‘sgancha eshikni taqillatdi.
Bir ozdan so‘ng eshik qiya ochildi. Batteri eshikni itarib ichkariga kirdi. Oq xalat kiygan, boshiga sochiq o‘ragan va yuziga niqob chaplagan Ebernon xonim hayrat bilan guldastani qo‘liga oldi.
-Janob Batteri! Men yotmoqchi bo‘lib turuvdim.
-Juda yaxshi.-U eshikni yopdi.
-Zudlik bilan xonamdan chiqib keting!
Batteri kuldi.
-Yuzingizdagi kremga qarshi emasman. Bu menga xalaqit qilmaydi.-U ayolning boshidagi sochiqni yulqib oldi.
Ebernon xonim uning yuziga guldasta bilan urdi.
-Yo‘qoling!
-Bu gapni shunchaki aytyapsiz-a, azizam? Aslida esa qolishimni istayapsiz. Vaqtimizni juda yaxshi o‘tkazdik. Qimmat taomlar… Sizga pullarimni sarfladim.
-Men sotilmayman.
-Gap bundamas. Siz menga yoqasiz va men ham sizga yoqaman deb o‘ylovdim.
-Men oilali ayolman.-Ayol ortiga tisarildi.-Men bu narsani istamayman. Men shunchaki kimdir men bilan kunni ajoyib o‘tkazishini xohlagandim, xolos.-Va shu yerda u mash’um xatoga yo‘l qo‘ydi.-Siz xavfsiz bo‘lganingiz uchun men aynan sizni tanlagandim. Har qanday ayol siz bilan bo‘lish xavfsiz ekanligini aytishi mumkin.
-Xavfsiz?..-Batterining yuzi bujmayib ketdi.-Xavfsiz?!-Uning miyasi lo‘qillay boshladi: bu ayol uning orzusini o‘ldirgandi. Endi u hech qachon birorta ayolga yaqinlasha olmaydi! U bu ayolni mana shuning uchun yomon ko‘rib ketdi. Xuddi Korderning haykalchasi uchun olgan pullariga yeb-ichgani uchun yomon ko‘rgani kabi.
U indamay ayolning tomog‘iga chang soldi.
«Sharleman»dagi qotillik haqida barcha fransuz gazetalari bong urdi. Politsiya marhuma bilan birga Orleanning bir nechta restoranlarida bo‘lgan erkakni qidira boshladi. Erkakning tashqi ko‘rinishi ham tasvirlangandi: ingliz millatiga mansub, yoshi o‘tgan, sochlari oqargan, bo‘yi besh fut sakkiz dyum, ko‘k nimcha va oq shim kiygan.
Batteri bu tasvirlash unchalik to‘g‘ri emasligini bilardi. Uning bo‘yi besh fut to‘qqiz dyum, oq sochlari deyarli yo‘q, yoshi ham endi o‘ttiz to‘rtda edi. Nimcha va shimini u Luarga uloqtirdi.
U ingliz tuprog‘iga qadam qo‘yganida o‘zini yengil his qildi. Biroq bu uzoq cho‘zilmadi: bojxona ofitseri uni so‘roqqa tutdi.
-Fransiyaning qayerida bo‘ldingiz?
-Luar vodiysi bo‘ylab sayohat qildim. Anje, Tur, Puate.
-Orleanda-chi?
-Yo‘q, menga u yerda tomosha qiladigan joylar unchalik ko‘p emasligini aytishgandi.
-Yaqinda yuz bergan qotillik haqida eshitdingizmi?
-Sal-pal. Fransuzchani unchalik yaxshi bilmayman.
-Bir ingliz ayoli mehmonxonada bo‘g‘ib o‘ldirilgan. U aynan sizning shahringizdan bo‘lgan.
Batteri o‘zini hayron bo‘lganga soldi:
-Yo‘g‘-e? Ismi nima ekan?
-Mildred Ebernon. Sayohatingiz davomida uni uchratmadingizmi?
-Ebernon. Hech qachon eshitmagan ekanman.
-U holda sizni boshqa tutib turmaymiz. Sog‘ bo‘ling.
Poyezdda uyiga qaytarkan, Batteri voqeaga politsiya nuqtai nazaridan qarashga urindi. Fransiyada uni qotillik bilan bog‘laydigan hech qanday iz yo‘q edi. Ular faqat tushlik payti uchrashishgan va har safar turli restoranlarda. Mehmonxonada qoldirgan barcha barmoq izlarini artib tashlagan. Ebernon xonim bilan bitta shahardan ekanligi esa uni ayblaydigan dalil bo‘lolmaydi. Faqat xotirjamlikni saqlasa bo‘ldi.
Uni perronda politsiyachi to‘xtatganda eti bir jimirladi.
-Tekshiruv, ser. Taksiga pul sarflab yurmasligingiz uchun sizni uyingizga o‘zimiz olib borib qo‘yamiz. Duvrda siz Ebernon xonimni tanimasligingizni aytgansiz. Bu ayolni hech qachon ko‘rmaganmisiz?
Batteri noxushlik yuz berishini his qildi.
-Ehtimol ko‘rgandirman, lekin ismini bilmasligim mumkin-do‘konga har kuni qancha odam kelib-ketadi.
-Biz uning uyidan juda ko‘p kitob topdik va eri bu kitoblarni u sizning do‘koningizdan olganini aytdi. Do‘koningizdagi savdolarni qayd qilib borasizmi?
-Agar chek bilan pul to‘lashsa.
-Qayd daftaringizni ko‘rsak bo‘ladimi?
Do‘kon yopiladigan vaqt bo‘lsa-da, Jeyms hali ham shu yerda edi. Batteri u bilan bosh irg‘ab salomlashdi va politsiyachi bilan orqadagi xonaga qadam tashladi.
-Ta’til yaxshi o‘tdimi, janob Batteri?-qichqirdi Jeyms.-Stolingizda pochta turibdi.
Batteri javondan qayd daftarini oldi va politsiyachiga uzatdi. Ammo u daftarni olmadi. Uning nigohi janob Batterining stoli ustidagi poyabzal qutisidek jo‘natmada edi.
-Sizga kimdir sovg‘a jo‘natganga o‘xshaydi, janob Batteri.
Batteri quti ichiga qaradi va Korder haykalchasini ko‘rib ajablandi. Quti ichida Korderni kimoshdi savdosida sotib olgan «Xadson va Blek» kompaniyasidan kelgan xat bor edi. Xatda ularning mijozi Korder haykalchasi kimoshdi savdosidan so‘ng tashrif varaqasi bilan birga haykalcha egasiga sovg‘a tariqasida jo‘natilishini so‘ragani yozilgandi.
Politsiyachi qutidan tashrif varaqasini oldi va undagi yozuvni o‘qigach, Batteriga uzatdi.
«Siz judayam olijanobsiz. «Mehribonchiliklarimning qadriga yetmayapti» deb o‘ylamang. Xavotirga o‘rin yo‘q, yaxshiliklaringizni qaytarishga qurbim yetadi. Mildred Ebernon».
Maktub oxirida esa quyidagi so‘ngso‘z bor edi: «Qotilingizni o‘zingizga qaytardim».
Rus tilidan Dilshodbek Asqarov tarjimasi
Muallif: Piter Lavsi
Во внутреннем помещении книжного магазина мистера Фрэнсиса Бэттери постоянных покупателей, купивших дорогие книги, обычно угощали вишнёвым бренди.
Миссис Эбернон, рассматривавшая фигурку на полке, прочитала надпись под фигуркой и спросила:
-Кто такой Уильям Кордер?
— Известный убийца из прошлого.
— Какой ужас! Найдется ли кто-нибудь, кто купит керамическую статую преступника!
— Белая глина, — сказал мистер Бэттери, — Стаффордшир. Я получил его от предыдущего владельца магазина.
— Грубая работа, — миссис Эбернон не понравилась нарисованная статуя преступника, — разве ее можно сравнить со статуями пастухов Дрездена? Посмотрите на грубую краску на ее щеках! Понятно, почему написали, кем он был: он мог быть князем или простым крестьянином.
— Стаффордширские статуэтки ценятся не за их сходство, — повысил голос мистер Бэттери.
— Дорогая, — улыбнулась миссис Эбернон, — это работа обыкновенного любителя.
Ох уж эти сорокалетние женщины! Бэттери был серьезным одиноким мужчиной лет тридцати. Он действительно много знал о том, как вести себя с женщинами — в задней комнате лежало бесчисленное множество книг на эту тему, — но мистер Бэттери не применял на практике то, что было написано в этих книгах. Может быть, все еще впереди.
«Стаффордширские статуэтки, — настаивал он, — напоминают нам о том, чем занимались наши предки».
— Убийство, — раздался смех миссис Эбернон.
— О, он был непослушным человеком. Это событие произошло в 1827 году в деревне в графстве Саффолк. В возрасте двадцати одного года он вскружил голову девушке по имени Мария. Затем он убивает его в сарае на окраине села. Два дня спустя Кордер сообщает жителям деревни, что Мария живет в Ипсвиче. Потом он сам идет туда.
— Верят ли его словам?
— Все, кроме матери девочки. Мать говорит, что видела во сне, что ее дочь убили и похоронили в сарае. Действительно, тело девушки найдено на складе. Кордер арестован и повешен.
— Сколько это стоит?
— Статуя Кордера? Я не знаю. Наверное, стоит несколько фунтов.
На следующий день миссис Эбернон снова пришла в магазин мистера Бэттери.
«Вы можете поблагодарить меня,» сказал он.
— Я знал это.
— Но вы не знали, что фигурки преступников очень хорошо продаются. Кордер — уникальная фигурка! В мире существует всего несколько копий этой статуи.
— Вы уверены в этом, миссис Эбернон?
— Мой друг показал мне книги. В нашей стране коллекция стаффордширских статуэток есть только в Музее Виктории и Альберта и Национальном фонде в Стэплфорд-парке.Но у них обоих нет Кордера.
Бэттери почувствовала, как ее лицо вспыхнуло.
— Значит, моя статуя дорогая?
— Мой друг сказал, что эту статую можно продать не менее чем за тысячу фунтов на самом большом аукционе в Лондоне.
-Боже мой!
Лицо миссис Эбернон просветлело.
«Тысяча фунтов — не большие деньги в наше время, но это лучше, чем ничего, не так ли? — сказал он, как будто он был богатым соседом Женщины-батареи. — Отнесите статую на аукцион».
— Я в долгу перед вами за эту информацию.
Миссис Эбернон загадочно улыбнулась:
— Вы не должны чувствовать себя в долгу. Ты всегда встречаешь меня комплиментами, ты добрая, я даже стесняюсь попросить тебя помыть ее в итальянском ресторане.
— Хорошая идея, — воскликнула Бэттери, — если ваш муж не возражает…
Женщина наклонилась и тихо прошептала ему на ухо:
— Я не скажу ему, моя дорогая Батарея.
Батарея был потрясен приближением женщины и упал на стул, на котором сидел.
— Что будет, если нас увидят? Многие люди знают меня на Хай-стрит.
— Вы правы, — сказала миссис Эбернон, — мне кажется, я выпила больше, чем шерри. Забывать…
— Наоборот, — сказал Бэттери, — если я стану на тысячу фунтов богаче, я найду способ отблагодарить вас.
Он поручил своему помощнику Джеймсу присматривать за магазином в среду, а сам встал пораньше, поставил статуэтку Кордера в обувную коробку и отправился в Лондон…
Эксперт ахнул от волнения, когда Батарея достала фигурку из коробки. Это была первая статуя Уильяма Кордера, которую он увидел. Он сказал Бэттери, что существует несколько типов фигурок Стаффордшира и что в мире существует всего три или четыре фигурки Кордера.
Услышав это, у Бэттери пересохло в горле.
— Сколько денег вы предлагаете?
«Я могу продать его сегодня за восемьсот фунтов, но на аукционе он может быть дороже».
— Тысяча?
— Если продажа пойдет хорошо, это будет дороже.
— Когда следующий аукцион?
Специалист подробно рассказал ему о процессе продажи. Поняв, что ждать придется несколько месяцев, Бэттери нахмурился и попросил ускорить продажу. Скрепя сердце, специалист позвонил кому-то и сообщил, что Кордер будет продан с аукциона в следующем месяце, через пять недель…
Два дня спустя миссис Эбернон снова появилась в магазине и услышала новость.
-Я счастлив.
— И я вам благодарен!- И Бэттери сказал о предложении, которое он подготовил на обратном пути из Лондона: — Я приглашаю вас пообедать со мной в следующую среду.
Миссис Эбернон нахмурилась.
— Но я думаю, что мы отказались от такой идеи.
— Можем встретиться в Epson, где никто не знает.
Женщина улыбнулась, показывая свои белые зубы.
Отлично! Ждём аукцион. Когда вы сказали, что будет распродажа?
— Пятнадцатое мая. В пятницу.
— Пятнадцатого? Ой, извини!На шестнадцатый день я уехал во Францию.
— Как долго ты будешь там? — не мог скрыть своего разочарования Батарея.
— Один месяц.
— Ваш муж поедет с вами?
«Каникулы у нас всегда раздельные… А вы любите путешествовать, мистер Бэттери?» Он отхлебнул шерри и с интересом посмотрел на нее. Я иду дальше.
— Я сделаю то же самое. Вы можете представить встречу во Франции и празднование там нашей победы?
Женщина выразила свое восхищение, как звезда немого кино:
— А как же ваш магазин?
-Джеймс смотрит. Давайте договоримся о встрече сейчас. Мы встретимся перед церковью в Орлеане в полдень восемнадцатого мая.
— Почему восемнадцатого мая?
-Выпить за Уильяма Кордера. В тот день он убил девушку.
Миссис Эбернон улыбается.
— Ты и твой убийца!- немного подумав, ответил он. Восемнадцатое мая. Если ваша фигурка продана.
«Я буду там, что бы ни случилось», — пообещал Бэттери.
Она легонько поцеловала его в губы.
Когда миссис Эбернон ушла, Бэттери подошел к книжным полкам по физиологии и анатомии и взял нужные ему книги. Он не собирался показывать свою неопытность восемнадцатого мая…
Недели тянулись мучительно медленно для Бэттери. Он уже заказал билеты на паром и туристические ваучеры. Впервые за многие годы он купил несколько новых рубашек, галстук, синюю рубашку и пару белых брюк.
Пятнадцатого мая Бэттери прибыл на аукцион, предложивший ему таинственную ночь визола. Он всю жизнь мечтал о такой возможности, но средства не позволяли. Женщина была очень богатой и знатной дамой, и надо было угощать ее самым дорогим вином и яствами.
— Ну, двести восемьдесят седьмой предмет… Стаффордширская статуя знаменитого преступника Уильяма Кордера…
Кровь прилила к мозгу Бэттери от возбуждения. Он закрыл глаза.
— Тысяча фунтов!
Мистер Бэттери представил себе: кровать в отеле, миссис Эбернон с бокалом шампанского в руках…
— Одна тысяча двести пятьдесят. Кто поднимется? Продано Hudson & Black.
Три дня спустя Батарея в синей майке и белых штанах стояла на условленном месте. Миссис Эбернон в розовом платье и соломенной шляпе появилась через двадцать минут. Батарея вручила ему цветок, который он купил утром.
«Прекрасно! — сказала женщина. — Милый мой, ты несравненный!»
— Я заказал столик в Hotel de Ville. Я благодарна тебе. Кордер продан.
Обед был долгим. Он заказал шампанское, и еда была вкусной.
Через три часа они вышли на улицу. Батарея предложила прогуляться по пляжу. По дороге они зашли в чайный салон и выпили чай с лимоном. Солнце начало медленно садиться.
«Это был чудесный день, — сказала миссис Эбернон.
— Это еще не конец.Я приглашаю вас на ужин.
— После такого количества еды я снова не могу есть!
— Тогда поедим вечером.
Женщина покачала головой:
— Я привык рано ложиться спать.
— Хорошая идея, — сказал Бэттери.
Он предложил взять такси и спросил, в какой гостинице остановилась женщина.
— Я пойду в церковь, дойду до нее пешком. Поселитесь в гостинице как можно скорее.
Батарея нервно засмеялась: видимо, женщина не была легкой добычей.
— Я думал, что… — Он почувствовал, что упустил ситуацию. Нужно было быть более решительным. Этой женщине нужен мужчина, который знает, чего она хочет, и проявляет инициативу.
Женщина мило улыбнулась, садясь в машину:
— Завтра в полдень я буду ждать перед церковью. Спокойной ночи.
Батарея закрыла дверцу кабины и сделала усталый шаг. Завтра ты должен больше стараться. В общем, одна ночь — это не тысяча ночей.
На следующий день Батарея опоздала на встречу на пять минут. Женщина ждала его. Он обнял ее и поцеловал в губы.
-Сегодня мы отправимся в более чудесное место.-Он крепко держал женщину за руку.
Это был алжирский ресторан.
В три часа миссис Эбернон начала чувствовать беспокойство.
— Все отлично, но мне пора. Мне нужно вернуться в отель и вымыть голову. Массаж и педикюр запланированы на пять часов.
— Как много времени это займет?
— Это не имеет значения. Разве это не то, что отпуск все о?
Батарея могла бы возразить, но совсем растерялась.
— Мы можем встретиться завтра вечером, — сказала миссис Эбернон.
— Ты действительно этого хочешь? — Батарея не могла скрыть своей депрессии.
— Дорогая, я не могу думать ни о чем другом.
Казалось, что решения проблемы нет. Миссис Эбернон любила только поесть. Он каждый день уходил из Батареи под разными предлогами: то парикмахер, то зубная боль, то неудобная обувь. Женщина отказывалась от всех его предложений о ночной встрече.
Батарея разряжалась с угрожающей скоростью. Он остановился в скромной гостинице рядом с вокзалом, но, поскольку проводил вечера в одиночестве, много пил в баре. Наконец, из-за того, что деньги закончились, а надежда угасла, вынудили его придумать план.
В пятницу они сидели в лучшем рыбном ресторане Орлеана. Прежде чем миссис Эбернон успела придумать еще одно оправдание, Бэттери быстро заговорил:
— Я провожу вас до вашего отеля.
Женщина удивленно моргнула.
— Я завтра уезжаю, мне нужно собрать вещи, — продолжил он и сделал знак официанту.
— Куда ты идешь?
— Пока не ясно. В Орлеане меня ничто не держит.
— Я тоже хотел поехать в Тур. Говорят, там вкусно готовят. ты идешь
-Я подумаю об этом.
На улице Бэттери поймал такси и открыл дверь миссис Эбернон.
— В отель «Шарлемань», — сказал он шоферу, заметив, что женщина с удивлением посмотрела на него.Он не удосужился найти название гостиницы, где остановилась женщина. Не многие отели предлагают услуги массажа и салона красоты.
Батарея купила букет красных роз и вернулась в свой отель. В семь часов он позвонил в отель «Шарлемань» и попросил соединить его с миссис Эбернон. Когда она взяла трубку, он воскликнул с французским акцентом:
— Да, ты англичанин? Сколько это комнат? Извините, мэм, я в замешательстве.
Через два часа он прибыл в отель «Шарлемань» и поднялся на лифте на шестой этаж. Коридор был пуст. Она нашла номер 657 и постучала в дверь, закрыв лицо букетом цветов.
Через некоторое время дверь открылась. Батарея толкнула дверь и вошла. Одетая в белое платье, с обернутой вокруг головы полотенцем и маской на лице, миссис Эбернон в изумлении взяла букет в руки.
— Мистер Бэттери! Я хотел лечь спать.
— Очень хорошо, — он закрыл дверь.
— Немедленно вон из моей комнаты!
Батарея рассмеялась.
— Я не против крема на твоем лице. Меня это не беспокоит. — Он стянул полотенце с головы женщины.
Миссис Эбернон ударила его по лицу букетом цветов.
— Теряться!
— Ты это только что сказал, мой дорогой? На самом деле, ты хочешь, чтобы я остался. Мы прекрасно провели время. Дорогая еда… Я потратил на тебя свои деньги.
— Я не продаюсь.
— Это не так. Ты мне нравишься, и я думал, что я тебе тоже нравлюсь.
— Я женщина с семьей, — обернулась женщина, — Я не хочу этого. Я просто хотел, чтобы кто-то провел со мной чудесный день». И здесь он совершил ужасную ошибку. «Я выбрал тебя, потому что ты в безопасности. Любая женщина может сказать, что с вами безопасно.
— Ты в безопасности?.. — Лицо Батареи не распухло. Теперь он никогда не сможет приблизиться ни к одной женщине! Вот почему он ненавидел эту женщину. Так же, как Кордер ненавидел его за то, что он ел и пил на деньги, которые он получил за свою статую.
Он молча положил пыль на горло женщины.
Об убийстве в «Шарлемане» сообщили все французские газеты. Полиция разыскивает мужчину, который был с погибшей в нескольких ресторанах Орлеана. Внешность мужчины также была описана как англичанин, пожилой, с седыми волосами, ростом пять футов восемь дюймов, в синей футболке и белых брюках.
Батарея знала, что это описание было не совсем точным. Он был пяти футов девяти дюймов ростом, почти без седых волос, и сейчас ему было тридцать четыре года. Нимча и его штаны он бросил Луару.
Он почувствовал облегчение, когда ступил на британскую землю. Однако это продолжалось недолго: таможенник его допросил.
— Где во Франции вы были?
— Я путешествовал по долине Луары. Анже, Тур, Пуатье.
— А Орлеан?
— Нет, мне сказали, что там не так много мест для просмотра.
— Вы слышали о недавнем убийстве?-Сал-приятель. Я не очень хорошо говорю по-французски.
— Англичанку задушили в отеле. Он был из вашего города.
Батарея выглядела удивленной.
— Нет? Как его зовут?
-Милдред Эбернон. Разве вы не встречались с ним во время ваших путешествий?
— Эбернон. Я никогда не слышал об этом.
— Тогда мы не будем вас больше удерживать. Будьте здоровы.
По дороге домой Бэттери попытался увидеть инцидент с точки зрения полиции. Во Франции не было никаких следов, связывающих его с убийством. Они встречались только за обедом и каждый раз в разных ресторанах. Он стер все отпечатки пальцев, которые оставил в отеле. То, что она из того же города, что и миссис Эбернон, не может быть уликой. Можно было только сохранять спокойствие.
Когда полицейский остановил его на платформе, он вздрогнул.
— Расследование, сэр. Чтобы вам не пришлось тратиться на такси, мы отвезем вас домой. В Дювре вы сказали, что не знаете миссис Эбернон. Вы никогда не видели эту женщину?
Батарея почувствовала, что должно произойти что-то плохое.
— Я, возможно, видел это, но я могу не знать названия — сколько людей приходит и уходит в магазин каждый день.
— Мы нашли в ее доме много книг, и ее муж сказал, что он купил эти книги в вашем магазине. Следите ли вы за продажами в вашем магазине?
-Если они платят чеком.
— Можем ли мы увидеть вашу тетрадь?
Было время закрытия, но Джеймс все еще был там. Батарея кивнула ему и вышла в заднюю комнату с полицейским.
«Вы хорошо провели отпуск, мистер Бэттери? — крикнул Джеймс. — На вашем столе почта».
Батарея взяла с полки блокнот и передала полицейскому. Но блокнот не взял. Его взгляд остановился на свёртке размером с обувную коробку на столе мистера Бэттери.
«Похоже, кто-то прислал вам подарок, мистер Бэттери».
Батарея заглянула внутрь коробки и с удивлением увидела фигурку Кордера. Внутри коробки было письмо от Hudson & Black, компании, купившей Кордера на аукционе. В письме говорилось, что их клиент просил отправить фигурку Кордера владельцу в подарок вместе с визитной карточкой после аукциона.
Полицейский достал из коробки визитку и, прочитав надпись на ней, передал ее Бэттери.
«Вы очень благородны. Не думай, что моя доброта не оценена. Не волнуйся, я могу отплатить за твою услугу. Милдред Эбернон.
В конце письма был такой вывод: «Я вернул вам вашего убийцу».
Перевод с русского Дильшодбека Аскарова
Питер Лавси