Qadim zamonda bir boy bor ekan. U xotini bilan juda ham ahil va xushvaqt umr kechirar ekan. Boyning ikki o‘g‘li bor ekan. Kattasining ismi — Sunbul, kichigining ismi — Gul ekan. Bolalar maktabga borib, yaxshi o‘qishibdi.
Kunlarning birida Sunbul bilan Gulning onasi o‘libdi. Ikkisi yetim qolibdi.
Boy uylanmoqchi bo‘lib, bir boyning qiziga sovchi yuboribdi. Boy ham ma’qul ko‘rib, to‘y-tomosha qilib, qizini boyga beribdi. O’gay ona Sunbul bilan Gulni tarbiya qilibdi. Bolalar katta bo‘libdi. O’gay ona Gulning aqlli, chiroyli bo‘lganidan uni yaxshi ko‘rib qolgan ekan. Bir kuni u Gulni yoniga chaqirib, uni yaxshi ko‘rib qolganini aytibdi. Gul:
— Oyi, men sizning o‘g‘lingiz bo‘laman-ku, menga shunday gaplarni aytishga uyalmaysizmi? Men bunday gaplarga quloq soladigan bola emasman, — debdi va xafa bo‘lib uydan chiqib ketibdi. Xotin eri kelganida yig‘lab:
— Kecha o‘g‘lingiz Gul mening yonimga kirib, senga oshiq bo‘lib qoldim, deb zo‘rlik qilmoqchi bo‘ldi, — debdi. Boy g‘azablanib, qamchi olib, Gulning maktabdan kelishini poylabdi. Sunbul bilan Gul bir-birini ko‘rmasa turolmas ekan, hamma vaqt birga yurar ekan. O’sha kuni Sunbul maktabda bir o‘rtog‘i bilan qolibdi. Gulning yolg‘iz o‘zi uyga qaytibdi. Gul kelib uyga kirgan zahoti otasi uni tutib olib, hech narsa so‘ramay qamchi bilan ura boshlabdi, bosh-ko‘zlarini yorib, uyidan haydab chiqaribdi.
Bu voqeadan biroz vaqt o‘tgandan keyin Sunbul uyga kelsa, Gul yo‘q emish. U onasidan:
— Gul qayoqda? —deb so‘rabdi.
— Men bilmayman, dadang ichkarida o‘tiribdi, undan so‘ra! — deb javob beribdi o‘gay onasi. Sunbul ichkariga kirib:
— Dada, Gul qayoqqa ketdi? —deb so‘rabdi.
— Onangga birmuncha yomon gaplarni aytibdi. Men uni urib, uydan haydab yubordim, — debdi. Sunbulning uyda bo‘lib o‘tgan voqeadan xabari bor ekan.
— Ey, ota, bekor qilibsiz. Uni sababsiz haydabsiz. Endi Gul bo‘lmagandan keyin men ham bu yerda turmayman. Men ukamdan o‘lib ayrilmasam, tirik ayrilmayman, — debdi. Hech narsaga qaramay, uydan chiqib, ukasini qidirib ketibdi. Shaharda ko‘chama-ko‘cha ukasini qidirib, ikki kun yuribdi. Shaharning bir chetiga borsa, Gul charchab, ochlikdan holsizlanib, uxlab qolgan ekan. Sunbul ukasini uyg‘otib ko‘rishibdi, ikkisi yig‘lashibdi. Gul:
— O’zimizning onamiz bo‘lsa, biz bunday kunlarga qolmas edik, bizni otamizga aytib uydan haydatmas edi, — debdi. Birozdan keyin Sunbul Gulga:
— Sen shu yerda dam olib tur, men biroz non topib kelay, — debdi. Ukasini yotqizib, o‘zi bir qishloqqa ketibdi. Gul yana yotib uxlab qolibdi. Bir vaqt osmonda uchib yurgan bir katta oq qush Gulning boshiga kelib qo‘nibdi. Gulning nafasini o‘ziga tortib olib, uchib ketibdi. Oradan birmuncha vaqt o‘tgandan keyin Sunbul non topib kelibdi. Qarasa, Gul o‘lib yotgan emish. Sunbul xafa bo‘libdi, yig‘labdi, bir qancha vaqt ukasining boshida o‘tiribdi. O’ylab-o‘ylab, bir qancha tosh yig‘ib, ukasining atrofini o‘rabdi. Uning yoniga hech qanday jonivor o‘tolmaydigan qilibdi.
— Xayr, ukam, ikkimiz onadan, otadan ajralgan edik. Endi men sendan ham ajraldim, — deb yig‘lab-yig‘lab yo‘lga ravona bo‘libdi. Bir necha kun yo‘l yurib bir shaharga yetibdi. Qarasa, bir katta maydonga xalq yig‘ilgan emish, u yerda bir qushni uchirishga tayyorgarlik ko‘rib to‘y-tomosha qilayotgan emishlar. Sunbul hayron bo‘libdi, keyin bilsa, qush — davlat qushi ekan. Uni podsho saylash uchun uchirayotgan ekanlar. Sunbul bir daraxtning yoniga borib, unga suyanib turibdi, davlat qushini uchirishibdi. Qush uchib-uchib, aylanib yurib Sunbulning boshiga qo‘nibdi. Xalq yopirilib kelibdi, qarasa, davlat qushi Sunbulning boshiga qo‘ngan ekan.
Yurtning kattalari:
— Bu bizning odamimiz emas, bu bir musofirga o‘xshaydi, qushimiz yanglishdi, — debdilar va qushni qaytadan uchiribdilar. Qush aylanib-aylanib, uchib yurib yana Sunbulning boshiga qo‘nibdi. Odamlar kelib qarasa, qush yana Sunbulning boshiga qo‘ngan emish. Qushni olibdilar. Bu safar Sunbulni shahar chetidagi bir uyga olib borib qamab qo‘yishibdi. Qaytib kelib qushni yana uchirishibdi. Qush osmonda uchib yurib Sunbulni topolmay, shaharning chetiga uchib boribdi, Sunbul yotgan uyning ustiga qo‘nibdi. Odamlar qushning orqasidan yugurib borib qarasalar, qush yana Sunbulning boshiga qo‘nibdi. Odamlar hayron bo‘libdilar. Ulardan biri:
— Qush uch marta uchdi, har uchishida shu bolaning boshiga qo‘ndi. Qoida bo‘yicha shu bola podsho bo‘lishi kerak, — debdi.
Xalq bu so‘zni ma’qul topibdi. Sunbulni podsho qilib ko‘tarishibdi. Sunbul podsho bo‘lib turaversin, endi gapni boshqa tomondan eshiting:
Sunbul podsho bo‘lgan shaharda bir ovchi bor ekan. U o‘zimni yangi podshoga bir tanitib qo‘yay, deb ovga chiqibdi. Yurib-yurib bir shahar yoniga kelib qolibdi, qarasa bir tosh ustida katta oq qush qo‘nib turgan emish. Qushni poylab otibdi. Qush yumalab tushibdi. Ovchi borib, qushni olmoqchi bo‘lganida tosh orasidan bir bola chiqibdi. Qush yiqilgan zahotiyoq uning so‘nggi nafasi Gulga kirgan ekan, Gul tirilib o‘rnidan turibdi. Ovchi tirilgan boladan:
— Sen kimning bolasisan, bu yerda nima qilib yotgan eding? — deb so‘rabdi. Gul:
— Biz aka-uka yetim edik. Akam Sunbul meni bu joyga qo‘yib, o‘zi non topib kelish uchun ketgan edi. Men akamni kutib uxlab qolibman, shu vaqtgacha kelgani yo‘q, endi kelib qolar, — debdi. Ovchi Gulga tikilib, o‘z yurtining podshosi Sunbulga o‘xshatibdi. Sunbulning ukasi bo‘lsa kerak, deb o‘ylabdi. Unga Sunbulning podsho bo‘lganini aytmasdan:
— Men seni Sunbul akang yoniga olib borib qo‘yaman, yur, — debdi. Bolani otga mindirib, qushini olib, shaharga jo‘nabdi. Kechqurun shaharga yetib kelishibdi. Ovchi bolani uyiga keltirib, bet-qo‘llarini yuvib, yaxshi ovqatlar bilan mehmon qilibdi. Qorong‘i tushgach, ovchi:
— O’g‘lim, bugun shu yerda yot, kech kirib qoldi. Ertaga men seni Sunbul yoniga olib boraman, — debdi. Gul rozi bo‘libdi. Ovchi mehmonxonaga joy solib Gulni yotqizibdi. O’zi boshqa xonaga kirib yotib uxlabdi. Gul, uyqusi kelmay, o‘ylab yotibdi, sekin eshikni ochib, ko‘chaga chiqibdi. “Ko‘chani bir tomosha qilay”, deb aylanib yurganda bir mirshab Gulni ko‘rib: “Bu kechasi yurgan o‘g‘ri bola bo‘lsa kerak”, deb tutib olibdi, olib borib zindonga tashlabdi. Yarim kecha bo‘lganda ovchi uyg‘onib, Gul uxladimikan, deb mehmonxonaga kirib qarabdi, qarasa, Gul joyida yo‘q emish. Hovliga chiqsa darvoza ochiq emish. Ko‘chaga chiqib ancha joygacha boribdi, bir mirshabni ko‘ribdi, ovchi undan:
— Siz bir yosh bolani ko‘rmadingizmi? —deb so‘rabdi.
— Men ko‘chada kezib yurganimda bir bolani ko‘rdim. Uni kechasi yurgan o‘g‘ri bola bo‘lsa kerak, deb qamab qo‘ydim, — debdi. Ovchi:
— Yomon qilibsan, u bola podshohimizning ukasi edi. Podsho sening bu ishingdan xabar topsa, ikkovimizni ham jazolamay qo‘ymaydi, — debdi. Mirshab qo‘rqqanidan ovchiga aytibdi:
— Bo‘lmasa, endi bu bolani yo‘qotish kerak. Bolani bir namatga o‘rab xumdonning go‘lohiga tashlaymiz, unda kuyib o‘ladi. Biz jazodan qutulamiz, — debdi. Ovchi:
— Darhaqiqat shunday qilaylik, bo‘lmasa har ikkimizga ham yomon bo‘ladi, — debdi. Mirshab yugurib borib bolani zindondan olib chiqibdi. Ovchi bir oq namat keltiribdi. Gulni namatga o‘rab xumdonning go‘lohiga tashlab ketishibdi. Ertasiga tongda bir xotin xumdondan olov olmoqchi bo‘lib, go‘lohni kavlasa bir namatning cheti ko‘rinibdi. “Bu nima ekan” deb tortib, ichini ochib qarasa, bir chiroyli bola yotgan emish. Bolaning endigina oyog‘i kuygan ekan. Xotinning rahmi kelib, xumdonga tashlagan odamlarni qarg‘ab, bolani uyiga olib borib, uch oy parvarish qilibdi. Gul tuzalib o‘rnidan turibdi.
Xotin ir yigirar ekan, kunlarning birida yigirgan irini sotib kelish uchun o‘z o‘g‘li bilan Gulni bozorga yuboribdi. Bolalar bozorda yurganda ovchi Gulni ko‘rib, tanib qolibdi. Hovliqib mirshabning yoniga boribdi:
— Go‘lohga tashlangan bola o‘lmagan ekan, bozorda ir sotib o‘tiribdi, — debdi. Mirshab kelib qarasa, bola haqiqatan o‘tirgan ekan.
Mirshab darhol bir xotinni chaqirib, qo‘liga birmuncha pul beribdi.
— Anavi ir sotib o‘tirgan bolaning yoniga borib: ”Iping necha pul”, deb so‘ragan bo‘ling, birdaniga “voydod” deb baqiring. Men yugurib borib “Nima bo‘ldi” deyman. Siz: “Bu bola meni haqorat qildi”, deng, — debdi. Xotin pul uchun hech narsadan qaytmaydigan beburd xotin ekan. U “Xo‘p” deb borib bolaning irini so‘rab turib, birdaniga “voydod” deb yuboribdi. Mirshab yugurib borib:
— Nima bo‘ldi? — debdi. Xotin:
— Mana bu bola meni haqorat qildi, — debdi. Mirshab darhol bolani sudrab olib borib yana zindonga solibdi. Oradan besh-olti kun o‘tibdi. Shaharda bir atoqli Sobirboy degan savdogar bor ekan.
Mirshab Sobirboyning savdoga jo‘namoqchi bo‘lganini eshitib, uning yoniga kelibdi:
— Sizni savdoga boradi deb eshitdim, zindonda bir yomon o‘g‘ri muttaham bola bor. Shu bolani sizga arzon bahoga sotaman, uni ham olib keting-da, yo‘lingizdagi ajdahoga tashlang. Ilgari ajdahoga sigir yoki ot tashlab ketgan bo‘lsangiz, bu safar shu bolani tashlab ketasiz. Shu yomon boladan hamma qutuladi. Bu bola necha marta zindonga tushgan bo‘lsa ham o‘g‘riligini tashlamadi, — debdi.
Sobirboy:
— Ha, juda yaxshi, — debdi. Gulni arzon bahoga sotib olibdi. Shu kuni kechasi boy Gulni tuyaga o‘tqazib, bir necha savdogar karvonlari bilan jo‘nabdi. Yo‘lda Gul otlarni boqib, sug‘orib, choylarni qaynatib, tinmay xizmat qilibdi. Uning ishi boyga yoqib qolibdi. Sobirboy ajdaho yotgan joyga kelganda bir tuyani so‘yib go‘shtini unga tashlab o‘tib ketibdi. Uzoq shaharga borib, qirq tuyadagi mollarini sotib, ko‘p foyda qilibdi. Bir kun Sobirboy Gulning qo‘liga pul berib:
— Bugun shaharni tomosha qilib kel. Ertaga kechasi o‘z yurtimizga jo‘naymiz, — debdi. Gul pulni olib, suyunib chiqib ketibdi. Shaharni aylanib yurib bir anhor bo‘yiga kelibdi. Shu anhorda cho‘milmoqchi bo‘libdi. Qarasa, anhorning yonida juda katta, chiroyli bir imorat ham bor emish. Anhorning suvi tiniq, muzdek ekan. Gulning cho‘milgisi kelibdi. Kiyimlarini yechib, cho‘milibdi. Suvdan chiqib kiyimlarini kiyib tursa, bir qizil olma suvga tushibdi. Gul suvdan olmani olib chiqsa, yana bir olma tushibdi. Uni ham olib chiqsa, yana bittasi tushibdi. Gul bu olmani ham olib hayron bo‘lib, kiyimlarini kiyib baland imoratning yuqori qavatlariga qarasa, derazadan bir chiroyli qiz qarab turgan emish. Qiz Gulni “Beri keling”, deb imlabdi. Gul qiz turgan tomonga qarab yuribdi. Katta imoratning yoniga borishi bilanoq qiz ichkaridan chiqibdi. Qiz yigitni ko‘rishi bilanoq qizarib, yerga qarabdi:
— Qayerdan bo‘lasiz, bu yerda nima qilib yuribsiz? — deb so‘rabdi.
Yigit musofir ekanini, bir boyning xizmatkori bo‘lib bu yerlarga kelib qolganini aytib beribdi. Qiz Gulga:
— Siz menga yoqib qoldingiz, olmani men tashlagan edim. Qani endi ikkimiz birga o‘ynab, kulib yursak, — debdi.
— Sizdek boyning qizi mendek musofir, kambag‘al yigitga tegarmidi, qani endi sizga yetishsam, — debdi.
— Siz otamga sovchi yuboring. Otam sizdan faqat yetti xum tilla so‘raydi, xolos, — debdi qiz.
Gul:
— Sizga aytdim-ku, kambag‘alman deb, menda yetti xum tilla u yoqda tursin, yetti dona chaqa ham yo‘q, — debdi. Qiz:
— Agar siz sevib, ko‘ngil bersangiz sovchi yubora bering, hammasini o‘zim to‘g‘rilayman, — debdi.
— So‘zingizda tursangiz mayli, sovchi yuboraman, — debdi Gul.
— Bo‘lmasa va’damiz va’da! Siz otamga sovchi yuboring, mana bu kalitni oling! Otam yetti xum tilla so‘rasa, falon yerda bir hovli bor. Hovliga kirsangiz bir uy bor. Uyning eshigini oching. Shu uyda mening yetti xum tillam bor, shuni olib otamga yuboring, — debdi qiz. Gul kalitni olib, boyning yoniga qaytibdi.
— Shaharni yaxshi tomosha qildingmi? —deb so‘rabdi boy.
— Juda yaxshi tomosha qildim. Bir qizni yaxshi ko‘rib qoldim, sizga malol kelmasa o‘shanga sovchi bo‘lib borsangiz, — debdi. Sobirboy:
— Iye, esingni yedingmi, hech narsang bo‘lmasa, qanday qilib uylanasan? — debdi boy. Gul:
— Boy bobo, tashvish tortmang, bir ilojini qilarman, sizni uyaltirmayman, — debdi. Boy:
— Ha, uyaltirmasang borib ko‘ray, — deb qizning uyiga bir kishi bilan sovchi bo‘lib boribdi. Qizning otasi:
— Qizimni beraman, lekin yetti xum tilla qalin bersangiz, — debdi. Sobirboy yetti xum tillaning daragini eshitib, qo‘rqib o‘rnidan turibdi:
— Xo‘p, o‘g‘lim bilan gaplashib ko‘rayin, — deb xayrlashibdi. Karvon saroyga hovliqqanicha yetib kelibdi. Gul uni ko‘rishi bilanoq:
— Boy aka, qizning otasi nima dedi? — deb so‘rabdi. Sobirboy zarda bilan:
— Nima der edi. Yetti xum tilla keltirsangiz, qizimni beraman, bo‘lmasa ovora bo‘lmang, dedi. Hayron bo‘lib qoldim. Men butun mol-mulkimni sotsam ham yetti xum tillaga ega bo‘la olmayman, — debdi. Gul:
— Siz xafa bo‘lmang, boy bobo! Qizning otasiga yetti xum tilla topib beramiz, — debdi-da, qizning gaplarini aytibdi. Ikkovi birgalashib qiz aytgan uyga boribdi, yetti xum tillani olib qizning otasiga berishibdi.
Boy to‘y-tomosha qilib qizni Gulga beribdi. Qiz har kuni ertalab choy qo‘yib, dasturxon tayyorlar ekan. Sobirboy Gul bilan qizning xizmatidan xursand ekan. Bir kun Gul bilan qiz uxlab qolib, vaqtida choy qaynatmabdi. Boy ularni uyg‘otish uchun Gul bilan qiz yotgan uyga kiribdi. Qizning chiroyliligini ko‘rib, unga oshiq bo‘lib qolibdi. Fikri buzilib: “Shunday chiroyli qiz mening malayimga teng emas. Bu qiz menga munosib ekan, qanday bo‘lmasin Gulni yo‘qotib, qizni o‘zim olishim kerak”, deb o‘ylabdi. Ularni uyg‘otib, o‘zi turgan uyga kelibdi. Gul o‘rnidan turib, tashqariga chiqibdi, chiqib otlarni sug‘oribdi, qiz choy qaynatibdi. O’tirishib choy ichishibdi. Sobirboy choyni ichib bo‘lib:
— Endi sizlar hamma narsani joylanglar. Men hozir bir aylanib kelaman, ertaga ertalab yo‘lga chiqamiz, — debdi.
Gul bilan qiz bor narsalarini yig‘ishtirishibdi. Sobirboy bir sandiqchining do‘koniga borib, unga:
— Menga bir mustahkam sandiq yasab, kechasi karvon saroyiga olib boring. Men sizni kutib o‘tiraman, — debdi va saroyiga jo‘nabdi.
Kechasi hamma uxlagandan keyin boy sandiqchini kutib o‘tiribdi. Yarim kechada sandiqchi sandiqni olib kelibdi. Boy pul berib sandiqchini jo‘natibdi, sandiqni Gul ko‘rmaydigan bir joyga yashiribdi. Ertasiga tongda boy, Gul va qiz yo‘lga chiqishibdi. Ikki kun yo‘l bosib, bir joyda dam olish uchun to‘xtashibdi. Gul bilan qiz uxlab qolibdi. Sobirboy Gulning oyoq-qo‘llarini bog‘lab, sandiqqa solib, daryoga tashlab oqizib yuboribdi, qizni esa o‘zi bilan olib ketibdi.
Gul daryoda oqib-oqib Sunbul podsho bo‘lib yashayotgan shaharga kelib qolibdi. Daryo ikkiga bo‘linib, bir qismi Sunbul podshoning bog‘idan o‘tar ekan. Sandiq bog‘ga oqib kirib bir joyda to‘xtabdi. Tongda bog‘bon suv olish uchun daryo bo‘yiga kelgan ekan, ko‘zi sandiqqa tushibdi. Darhol sandiqni suvdan sudrab chiqaribdi. Sandiqni ochib qarasa, bir chiroyli yigit holdan ketib, hushsiz bo‘lib yotgan emish. Bog‘bonning yigitga rahmi kelib, uni uyiga olib kirib dori-darmon bilan parvarish qilibdi. Bog‘bonning hech farzandi yo‘q ekan. Gulni xuddi o‘z farzandidek juda yaxshi ko‘rib qolibdi. Oradan o‘n kun o‘tgandan keyin u sog‘ayibdi. Bir kun bog‘dagi gullardan terib, bir guldasta bog‘lab, bog‘bonga beribdi:
— Mana shu gulni podshohingizga olib boring. Podsho “Gulni kim bog‘ladi”, deb so‘rasa, o‘zim, deb ayting, — debdi.
Bog‘bon gulni Sunbul podshoga olib boribdi. Sunbul gulni olib, u yoq-bu yog‘ini ko‘rib, hidlab:
— Bu gulni kim bog‘ladi? — deb so‘rabdi. Bog‘bon:
— O’zim bog‘ladim, — debdi. Sunbul:
— Rahmat! — deb gulni olib qolibdi. Bog‘bon bog‘ga qaytibdi. Sunbul gulni ko‘rib, ukasi Gul esiga tushib juda xafa bo‘libdi. “Ukam xuddi shunday gul bog‘lar edi. Bu gulni ukam bog‘lamadimikin, deb o‘ylabdi. Yana “Yo‘q, men ukamni o‘zim toshlar orasiga ko‘mib kelgan edim-ku”, deb o‘ksinib yig‘labdi.
Kunlarning birida Gul ko‘chaga chiqib aylanib yursa, odamlar u yoq-bu yoqqa ot chopishib, tomosha qilib yurishgan emish. Gul uyga kirib bog‘bondan so‘rabdi:
— Bobo, nima uchun odamlar ot chopib, tomosha qilib yuribdilar? — debdi. Bog‘bon:
— E, bolam, shahrimizda Sobirboy degan katta savdogar bor.
U savdogar borib bir qizni olib kelgan ekan. Shu qizni olmoqchi. Qiz “Meni oladigan bo‘lsangiz qirq kun to‘y-tomosha qilib bering. Shunda bu taklifingizga ko‘naman”, degan ekan. Boy to‘y-tomosha berayotir.
Bugun shu to‘yning boshlanganiga o‘ttiz sakkiz kun bo‘ldi, — debdi. Gul xotinining Sobirboyga tegmoqchi bo‘lganini eshitib juda qayg‘uribdi.
Kechasi o‘ylab, uxlamabdi. Tong otibdi. Gul bog‘dagi eng ajoyib xushbo‘y gullardan bir dasta yasabdi. Nonushta vaqtida bog‘bonga aytibdi:
— Ota, men sizga bir ish aytsam, qilasizmi? — debdi.
— Qani ayt, bolam, bajaraman, — debdi chol.
— Siz qalandar kiyimini kiyib, eshakka mining, qo‘yningizga mana bu guldastani solib boyning uyiga boring. Qiz yoningizga chiqsa, qo‘yningizdagi gulni hech kimga ko‘rsatmay qizga bering. “Gul o‘zi bormi”, deb so‘rasa, “Bor” deb ayting, — debdi.
Bog‘bon qalandar kiyimini kiyib, eshakka minib, Gul yasab bergan guldastani olib, qo‘yniga solib, Sobirboyning eshigiga gadoy suratida boribdi.
— Haq, Olloh, — debdi. Qiz uydan yugurib non ko‘tarib chiqibdi.
Bog‘bonga nonni uzatganida bog‘bon qo‘ynidan gulni chiqarib qizga beribdi. Qiz guldastani ko‘rib tanibdi.
— Gul o‘zi bormi? —deb so‘rabdi. Bog‘bon:
— Bor, sog‘-salomat yuribdi, — debdi. Qiz suyunib:
— Unday bo‘lsa, bugun Gulni olib keling, — debdi. Bog‘bon uyiga qaytib qizning so‘zlarini Gulga aytibdi. Shu kunning o‘zida Gul ham qalandar kiyimini kiyib bog‘bon bilan birga Sobirboyning eshigiga borishibdi. Qiz suyunib, ularni uyiga olib kiribdi, Gul bilan qiz bir-biri bilan ko‘rishib, yig‘lashibdi.
— Men boyga qirq kun to‘y qilsangiz tegaman, dedim. Qirq kun ichida sizdan xabar toparman, deb o‘yladim. Endi ko‘rishdik. Ertaga qirq kun to‘ladi. Kechqurun nikoh o‘qitadi. Endi menga maslahat bering, nima qilay, nima qilsam boydan qutulib, yana ikkimiz birga bo‘lamiz, — debdi qiz.
Gul o‘ylab-o‘ylab turib:
— Ertaga qirq kun ham to‘lsin, nikoh qilish oldidan odamlarga ayting: “Boy akam qirq kun to‘y qildi. Endi yana bir shartim bor: shuni bajarsa tegaman, shartim shundan iboratki, Sunbul bilan Gul hikoyasini aytib bersin. Agar o‘zi aytib bera olmasa, uni biladigan biror kishi topsin”. Buni hech kim bilmaydi, o‘zim aytaman, — debdi.
Qiz:
— Xo‘p, aytaman, — debdi. Ular xayrlashib, bog‘bon bilan Gul uylariga jo‘nabdi. To‘y-tomoshaga qirq kun to‘libdi. Nikoh qilish oldidan qiz chiqib, xalqqa qarab, Gul o‘rgatgan gaplarni aytibdi. Sobirboy bu hikoyani bilmaganidan xafa bo‘lib, qizning gaplarini Sunbul shohga borib aytibdi. Podsho hayron bo‘lib:
— Mayli, ertaga shaharga butun xalqni yig‘ib so‘raylik: oradan biror kishi chiqib, aytib berar, — debdi. Qirq birinchi kuni Sunbul shoh butun xalqni yig‘ib:
— “Sunbul bilan Gul” hikoyasini kim biladi? —deb so‘rabdi.
Ular orasida bu hikoyani biladigan hech kim yo‘q ekan. Podsho:
— Bu yerga kelmagan hech odam qoldimi? — debdi. Bir odam chiqib:
— Podshohim, sizning bog‘boningiz bilan uning uyida turadigan bir tozi bola qoldi, — debdi.
Sunbul darhol odam yuborib ularni keltiribdi. Gul esa kiyim kiyib tozi qiyofasida kelgani uchun uni Sunbul tanimabdi. Gul Sunbulni tanibdi. Sunbul Guldan:
— “Sunbul bilan Gul” hikoyasini bilasanmi? — deb so‘rabdi. Gul:
— Bilaman, — debdi.
Gul o‘zining boshidan o‘tganlarni birma-bir hikoya qilib beribdi. Birinchi marta tosh orasidan chiqarib, bu shaharga olib kelgan ovchini o‘z yoniga chaqiribdi. Ovchi Gul yoniga kelib o‘tiribdi. Gul hikoyasini davom ettirib, mirshabni chaqiribdi. Mirshab ham Gul yoniga kelib o‘tiribdi. Yana hikoyasini davom ettiribdi, so‘ngra Sobirboyni chaqirib, yoniga o‘tqazibdi. Ovchi, mirshab, Sobirboy qo‘rqqanlaridan dag‘-dag‘ titrab o‘tiribdilar.
Gul hikoyasini davom ettirib, tamom qilish oldida xumdondan o‘zini qutultirib, parvarish qilgan xotinni, suvdan, sandiqdan olib tarbiya qilgan bog‘bonni yoniga chaqirib olibdi.
— Endi hikoyam tamom. Menga yaxshilik qilganlar mana shu xotin bilan bog‘bon, yomonlik qilganlar ovchi, mirshab ikkovi, — deb ko‘rsatibdi. — Mening xotinimni olmoqchi bo‘lib, meni suvga oqizgan, qirq kun to‘y-tomosha qilgan savdogar Sobirboy mana shu, — deb uni ham ko‘rsatibdi. — Men tozi, qalandar bola emasman. Men mana shu Gul degan bolaning o‘ziman. Men Sunbul deb atagan akam — Siz, podshohim, — deb kiyimlarini yechib, boshidagi yasama tozini olib tashlabdi. Sunbul ukasi bilan quchoqlashib ko‘rishibdi. Darhol ovchi, mirshab va Sobirboyni dorga ostiribdi. Bog‘bon bilan xumdondan qutqarib olgan xotinga rahmat aytib, ularga tillalar beribdi; ularni yaxshi imoratlarga o‘tqazib, izzat-hurmat qilibdi. Xotin bilan bog‘bon Sunbul bilan Gulga ona va ota bo‘libdi. Gul Sunbulga vazir bo‘libdi. Qirq kecha, qirq kunduz to‘y-tomosha bo‘lib, Gul va uning xotini qaytadan qo‘shilishibdi, aka-uka murod-maqsadlariga yetibdilar.
Жил-был один богатый человек. Он и его жена прожили очень гармоничную и счастливую жизнь. У богача два сына. Старшего зовут Сунбул, а младшего — Гюль. Дети ходили в школу и хорошо учились.
Однажды умерла мать Сунбула и Гюль. Двое из них остались сиротами.
Богатый человек захотел жениться и подослал жениха к дочери богача. Богач тоже согласился, устроил свадьбу и отдал свою дочь богачу. Мачеха воспитывала Гюль вместе с Сунбулем. Дети выросли. Мачеха полюбила Гюль за то, что она была умна и красива. Однажды он подозвал Гюль к себе и сказал, что она ему нравится. Цветок:
«Эй, я буду твоим сыном, тебе не стыдно говорить мне такие вещи?» «Я не ребенок, который слушает такие вещи», — сказал он и вышел из дома расстроенным. Жена плакала, когда муж пришел:
«Вчера ко мне приходил ваш сын Гюль и пытался меня принудить, говоря, что я влюбился в вас», — сказал он. Богач рассердился, взял плетку и стал ждать, пока Гюль вернется из школы. Сунбул и Гюль не могли перестать видеться, все время гуляли вместе. В тот день Сунбул остался в школе с другом. Гюль вернулся домой один. Как только Гюль вошел в дом, отец поймал его, ничего не спрашивая, начал бить плетью, резал ему голову и глаза и выгнал из дома.
Через некоторое время после этого инцидента, когда Сунбул возвращается домой, Гюль уже нет. От его матери:
— Где цветок? он спросил.
— Не знаю, внутри сидит твой отец, спроси его! — ответила мачеха. Сунбул вошел:
«Папа, куда делся Гюль?» он спросил.
— Он сказал что-то плохое твоей матери. Я ударил его и выгнал из дома», — сказал он. Похоже, Сунбул знает об инциденте дома.
— О, отец, ты отменил. Ты загнал его без причины. Теперь, когда Гюль ушел, я тоже не останусь здесь. «Если я не потеряю своего брата, я не потеряю его живым», — сказал он. Несмотря ни на что, он вышел из дома и отправился на поиски брата. Два дня он искал своего брата на улицах города. Когда он пошел в один конец города, Гюль устал и ослабел от голода и заснул. Сунбул попытался разбудить своего брата, и они оба заплакали. Цветок:
«Если бы у нас была собственная мать, мы бы не остались в такие дни, она бы не рассказала отцу и не выгнала бы нас из дома», — сказал он. Чуть позже Сунбул Гюль:
«Ты отдохни здесь, я найду хлеба», — сказал он. Он уложил брата спать и пошел в деревню. Гюль снова заснул. Однажды на голову Гюль села летящая в небе большая белая птица. Он вдохнул дыхание цветка и улетел. Через некоторое время Сунбул пришел за хлебом. Когда он посмотрел, Гюль лежал мертвый. Сунбул расстроился, заплакал и некоторое время сидел на голове брата. Подумав об этом, он собрал несколько камней и окружил своего брата. Он сделал так, что ни одно животное не могло пройти мимо него.
— Прощай, брат, мы разлучились с матерью и отцом.«Теперь и я разлучен с тобой», — воскликнул он и пошел своей дорогой. После путешествия в течение нескольких дней он достиг города. Он увидел, что люди собрались на большой площади, где они смотрели свадьбу, готовясь выпустить птицу. Сунбул удивился, потом узнал, что птица государственная. Они летят с ним, чтобы выбрать короля. Санбул подходит к дереву, опирается на него и летит на государственной птице. Птица облетела круг и приземлилась на голову Санбуля. Люди подошли вплотную и увидели, что государственная птица села на голову Сунбулу.
Старейшины страны:
«Это не наш человек, он похож на инопланетянина, наша птица ошибается», — сказали они и снова отослали птицу. Птица облетела круг и снова приземлилась на голову Санбуля. Когда люди подошли и посмотрели, птица снова села на голову Сунбуля. Взяли птицу. На этот раз Сунбуля отвезли в дом на окраине города и заперли. Они вернулись и снова выпустили птицу. Птица взлетела в небо, не найдя Солнышка, долетела до окраины города и приземлилась на дом, где лежал Солнышко. Когда люди побежали за птицей и посмотрели, птица снова приземлилась на голову Сунбуля. Люди были удивлены. Один из них является:
— Птица летела три раза, каждый раз приземляясь на голову этого мальчика. По правилам этот мальчик должен быть королем.
Людям понравилось это слово. Сунбул стал королем. Пусть Сунбул будет королем, теперь услышь с другой стороны:
В городе, где царствовал Сунбул, жил охотник. Он отправился на охоту, чтобы представиться новому королю. Во время прогулки он пришел в город и увидел большую белую птицу, сидящую на камне. Он подстрелил птицу из засады. Птица покатилась вниз. Когда охотник пошел за птицей, из-за камней вышел мальчик. Как только птица упала, ее последний вздох перешел к Гулю, и Гул встал. Охотник из «Воскресшего ребенка»:
— Чей ты ребенок? Что ты здесь делал? он спросил. Цветок:
— Мы были братьями-сиротами. Мой брат Сунбул оставил меня здесь и сам пошел искать хлеба. «Я заснул в ожидании брата, он еще не пришел, сейчас придет», — сказал он. Охотник посмотрел на Гюля и сравнил его с Сунбулом, королем своей страны. Он подумал, что это должен быть брат Сунбула. Не сказав ему, что Сунбул стал королем:
— Я отведу тебя к твоему брату Сунбулу, иди, — сказал он. Он посадил мальчика на лошадь, взял птицу и поехал в город. К вечеру прибыли в город. Охотник привел мальчика к себе домой, вымыл ему лицо и руки и угостил хорошей едой. С наступлением темноты охотник:
«Сын, поспи сегодня здесь, уже поздно». «Завтра я отвезу тебя в Сунбул», — сказал он. Гюль согласился. Охотник забронировал место в гостинице и уложил Гюль спать. Он ушел в другую комнату и уснул. Гуль, не уснув, лежала в раздумьях, медленно открыла дверь и вышла. «Посмотри на улицу»прогуливаясь, миршаб увидел Гуля и сказал: «Это, должно быть, вор, который ходит ночью». Когда наступила полночь, охотник проснулся и пошел в гостиницу посмотреть, спит ли Гуль, но когда он посмотрел, Гуля там не было. Когда он выходит во двор, ворота открыты. Он вышел на улицу и пошел далеко, увидел миршаба, и охотник спросил его:
— Разве ты не видел мальчика? он спросил.
— Я увидела мальчика, когда шла по улице. «Я запер его, потому что он, должно быть, вор, который ходит ночью», — сказал он. Охотник:
— Ты плохой, он был братом нашего мальчика-короля. «Если король узнает о твоем поступке, он накажет нас обоих», — сказал он. Миршаб испугался и сказал охотнику:
«Если нет, то теперь вы должны потерять этого ребенка». Заворачиваем ребенка в одеяло и бросаем в кострище, где он сгорит заживо. «Мы избавимся от наказания», — сказал он. Охотник:
«Давайте сделаем это, иначе нам обоим будет плохо», — сказал он. Миршаб побежал и вытащил мальчика из темницы. Охотник принес белый войлок. Он завернул цветок в войлок и оставил в саду. На следующее утро женщина пыталась добыть огонь из хумдана, и когда она копалась в яме для костра, то увидела край войлока. «Что это?» — спросил он и, открыв ее, увидел лежащего там прекрасного мальчика. Нога ребенка была обожжена. Жена сжалилась над ним, прокляла людей, бросавших его в ванну, забрала ребенка домой и три месяца ухаживала за ним. Гюль встал и встал.
Пока жена пряла, однажды она отправила Гуля с сыном на рынок купить пряжу. Когда дети гуляли на рынке, охотник увидел Гюля и узнал его. Авликиб пошел к миршабу:
«Мальчик, которого бросили в огонь, не умер, а продает его на рынке», — сказал он. Когда Миршаб пришел и посмотрел, мальчик действительно сидел.
Миршаб тут же позвонил женщине и дал ей немного денег.
— Подойди к мальчику, который покупает одежду и спроси: «Сколько стоит твоя веревка?», после чего сразу крикни «Войдод». Я подбегаю и говорю: «Что случилось?» Вы сказали: «Этот мальчик оскорбил меня». Жена – это женщина, которая не остановится ни перед чем ради денег. Он сказал «ОК» и спросил имя ребенка, а затем неожиданно сказал «Войодад». Миршаб подбежал и сказал:
«Что случилось?» он сказал. Жена:
«Этот мальчик оскорбил меня, — сказал он. Миршаб тут же потащил мальчика и посадил обратно в темницу. Прошло пять или шесть дней. В городе есть купец по имени Сабирбой.
Миршаб услышал, что Сабирбой собирается за покупками, и подошел к нему:
— Я слышал, что вы собираетесь торговать, в подземелье сидит плохой вор. Я продам тебе этого ребенка по дешевке, возьми его и брось дракону по дороге. Если раньше вы бросали корову или лошадь дракону, то на этот раз вы бросите и этого ребенка. Все избавятся от этого плохого мальчика. Сколько бы раз этот мальчик ни сидел в тюрьме, он не переставал воровать.
Собирбой:
— Да,очень хорошо, — сказал он. Он купил цветок по низкой цене. Той ночью богач посадил Гюль на верблюда и уехал с несколькими купеческими караванами. По дороге Гюль кормил лошадей, напоил их, заварил чай и обслуживал без остановки. Его работа стала богатой. Когда Сабирбой пришел к месту, где лежал дракон, он зарезал верблюда, бросил ему мясо и прошел мимо. Он отправился в далекий город и продал свои сорок верблюдов с товаром и получил большую прибыль. Однажды Сабирбой дал Гюль денег и сказал:
— Приходите посмотреть на город сегодня. «Мы уезжаем в нашу страну завтра вечером», — сказал он. Гюль взял деньги и ушел. Гуляя по городу, он пришел к каналу. Он хотел принять ванну в этом месте. Кажется, что рядом с каналом стоит очень большое и красивое здание. Вода Анхора прозрачна и подобна льду. Купание цветка пришло. Он снял одежду и принял ванну. Когда он вышел из воды и оделся, в воду упало красное яблоко. Когда цветок вынул яблоко из воды, упало другое яблоко. Когда он его вынул, упал еще один. Гюль с удивлением взял это яблоко, оделся и посмотрел на верхние этажи высокого здания, а там из окна на него смотрела красивая девушка. Девушка поманила Гуля «Иди сюда». Гюль смотрит в сторону, где стоит девушка. Как только она добралась до стены большого здания, девушка вышла. Как только девочка увидела мальчика, она покраснела и посмотрела в землю:
— Откуда ты, что ты здесь делаешь? он спросил.
Говорили, что молодой человек был иностранцем, что он приехал сюда как слуга богатого человека. Девушка Гуль:
— Ты мне понравился, я бросил яблоко. «Я бы хотел, чтобы мы могли играть и смеяться вместе», — сказал он.
«Если бы дочь такого богатого человека, как вы, тронула иностранца, такого бедного парня, как я, я хотел бы связаться с вами сейчас», — сказал он.
— Вы посылаете жениха к моему отцу. «Мой отец просит у тебя только семь хумов золота», — сказала девушка.
Цветок:
«Я же говорил вам, что я беден, у меня нет даже семи золотых, не говоря уже о семи золотых», — сказал он. Девочка:
«Если вы влюблены, пришлите сваху, я сам все исправлю», — сказал он.
— Если сдержишь слово, я пришлю сваху, — сказал Гюль.
«Если нет, то наше обещание есть обещание!» Ты посылаешь жениха к моему отцу, возьми этот ключ! Если мой отец попросит семь золотых, у такого-то и аршина. Если войти во двор, там дом. Откройте дверь дома. «У меня в этом доме семь золотых монет, возьми их и пошли моему отцу», — сказала девушка. Гюль взял ключ и вернулся к богачу.
— Вы хорошо видели город? — спросил богач.
— Я смотрел это очень хорошо. Я влюбился в девушку. Собирбой:
«Эй, ты сошел с ума, как ты можешь жениться, если у тебя ничего нет?» — сказал богач. Цветок:
— Богатый дедушка, не беспокойтесь, я сделаю все, что в моих силах, я не буду вас смущать, — сказал он. Богатый:
«Да, если ты меня не смущаешь, я пойду посмотрю», — сказал он, направляясь в дом девушки с мужчиной в качестве жениха. Отец девочки:
«Я отдам свою дочь, но если вы дадите мне семь золотых», — сказал он.Сабирбой в страхе встал, когда услышал звук семихумового золота.
«Хорошо, я попробую поговорить с сыном», — сказали они на прощание. Караван дошел до дворца до самого двора. Как только цветок увидел его:
— Богатый брат, что сказал отец девушки? он спросил. Собирбой с Зардой:
— Что он сказал? Он сказал, что если ты принесешь мне семь золотых, я отдам свою дочь, если нет, не беспокойся. Я был удивлен. «Даже если я продам все свое имущество, я не смогу получить семь хумов золота», — сказал он. Цветок:
«Не грусти, богатый дедушка!» «Мы найдем семь золотых для отца девушки», — сказал он и пересказал слова девушки. Вместе они пошли в дом, о котором им рассказала девушка, взяли семь золотых и отдали их отцу девушки.
Богач устроил свадьбу и отдал девушку Гулю. Девушка каждое утро заваривала чай и накрывала стол. Сабирбой доволен службой Гюль и девушки. Однажды Гюль с девушкой заснули и не успели заварить чай. Богач вошел в дом, где спали Гюль и девушка, чтобы разбудить их. Увидев красоту девушки, он влюбился в нее. Обеспокоенный, он сказал: «Такая красивая девушка не ровня моей служанке». Эта девушка достойна меня, что бы ни случилось, я должен потерять Гюль и получить девушку сам», — подумал он. Он разбудил их и подошел к дому, где остановился. Гюль встала, вышла на улицу, напоила лошадей, а девушка заварила чай. Они сидят и пьют чай. Собирбой выпил чай и сказал:
— Теперь вы положить все. «Я сейчас приду погулять, мы уедем завтра утром», — сказал он.
Гюль и девушка собрали свои вещи. Собирбой пошел в лавку ларца и сказал ему:
«Сделай мне крепкий сундук и ночью отнеси в караван-сарай». «Я буду ждать тебя», — сказал он и ушел в свой дворец.
Ночью, когда все спят, он ждет богача. Посреди ночи портье принес коробку. Богатый человек заплатил деньги и послал человека сундука, и он спрятал сундук в месте, где Гюль не мог видеть. На следующее утро богач, Гюль и девушка отправились в путь. После двухдневного пути они остановились в одном месте на отдых. Девушка уснула с цветком. Сабирбой связал Гуль конечности, посадил ее в ящик, бросил в реку, а девушку забрал с собой.
Гюль стекал по реке и пришел в город, где царем жил Сунбул. Река разделяется на две части, и одна часть проходит через сад короля Сунбуля. Ящик выбежал в сад и остановился на одном месте. Утром, когда садовник пришел на берег реки за водой, взгляд его упал на сундук. Он тут же вытащил сундук из воды. Когда он открыл коробку, то увидел, что красивый молодой человек потерял сознание и лежит без сознания. Садовник сжалился над юношей, отвел его домой и лечил лекарствами. У садовника нет детей. Он любил Гюль, как собственного ребенка. Через десять дней он выздоровел. Однажды он сорвал в саду цветы, связал букет и отдал садовнику:
— Отнеси этот цветок своему королю. Когда царь спросил: «Кто связал цветок», я сам,сказать, — сказал он.
Садовник отнес цветок королю Сунбулу. Солнышко взял цветок, увидел его масло и понюхал:
— Кто связал этот цветок? он спросил. Садовник:
— Я сам связал, — сказал он. Санбул:
— Спасибо! — он убрал цветок. Садовник вернулся в сад. Увидев цветок, Сунбул вспомнил своего брата Гуля и очень опечалился. «Мой брат так сажал цветы. Он думал, что мой брат не связал этот цветок. «Нет, я пришел похоронить моего брата среди камней», — воскликнул он.
Рассказывают, что однажды, когда Гюль вышел на улицу, люди смотрели на него со своими лошадьми, бегущими туда-сюда. Гюль вошла в дом и спросила у садовника:
«Дедушка, а почему люди смотрят, как бегут лошади?» он сказал. Садовник:
— О, дитя мое, в нашем городе есть большой купец по имени Сабирбой.
Он был купцом и привел девушку. Он хочет забрать эту девушку. Девушка сказала: «Если ты возьмешь меня, дай мне сорок дней свадебного угощения. Тогда я приму ваше предложение». Богатый мужчина наблюдает за свадьбой.
Сегодня прошло тридцать восемь дней с начала этой свадьбы, — сказал он. Гюль был очень опечален, услышав, что его жена пыталась прикоснуться к Сабирбою.
Он не спал ночей, думая об этом. Это рассвет. Цветок составил букет из самых замечательных ароматных цветов в саду. За завтраком он сказал садовнику:
«Отец, если я скажу тебе кое-что, ты это сделаешь?» он сказал.
«Давай, мальчик, я сделаю это», — сказал старик.
— Наденьте одежду каландара, сядьте на осла, положите этот букет себе на колени и отправляйтесь в дом богача. Если к вам подойдет девушка, дайте ей цветок на коленях, никому его не показывая. Если он спросит: «У тебя есть цветы?», скажи: «У меня есть».
Садовник надел каландар, поехал верхом на ослике, взял сделанный Гюлем букет, положил себе на колени и в образе нищего подошел к дверям Сабирбоя.
— Да, Боже, — сказал он. Девушка выбежала из дома с хлебом.
Когда он подавал хлеб садовнику, садовник вынул из-за пазухи цветок и подарил девушке. Девушка узнала букет.
«Есть ли цветок?» он спросил. Садовник:
«Идите, он здоров», — сказал он. Девушка сказала:
«В таком случае, приведите Гула сегодня», — сказал он. Садовник вернулся домой и передал слова девушки Гулю. В тот же день Гюль и садовник подошли к двери Сабирбоя, одетые в одежду каландара. Девушка промокла и отвела их домой, Гюль и девушка увидели друг друга и заплакали.
— Я сказал, я трону богача, если ты выйдешь за него замуж на сорок дней. Я думал, что получу от вас известие в течение сорока дней. Увидимся сейчас. Завтра будет сорок дней. Он учит браку вечером. «Теперь скажи мне, что мне делать, что бы я ни делала, я избавлюсь от богача, и мы снова будем вместе», — сказала девушка.
Гуль подумал:
— Пусть завтра будет сорок дней, скажи народу перед свадьбой: «Мой богатый брат уже сорок дней женат. Теперь у меня есть еще одно условие: я прикоснусь, если он это сделает, мое условие, чтобы он рассказал историю Сунбула и Гюль. Если он не может сказать, пусть тот, кто знает, найдет его». Об этом никто не знает, я сам скажу», — сказал он.
Девочка:
— Хорошо,Я вам скажу, — сказал он. Они попрощались и пошли с садовником в дом Гюль. Прошло сорок дней после свадьбы. Перед тем, как выйти замуж, девушка вышла, посмотрела на людей и рассказала, чему ее научил Гюль. Сабирбой расстроился, что не знает этой истории, пошел и рассказал Сунбул-шаху слова девушки. Царь удивился:
«Хорошо, давайте завтра соберем всех людей в городе и попросим: кто-нибудь выйдет и расскажет», — сказал он. На сорок первый день Сунбул-шах собрал весь народ и сказал:
— Кто знает сказку «Солнышко и Цветочек»? он спросил.
Среди них нет никого, кто знал бы эту историю. Король:
— Остался ли кто-нибудь, кто не приходил сюда? он сказал. Вышел мужчина:
«Мой король, у вашего садовника, живущего в его доме, осталась только одна борзая», — сказал он.
Санбул немедленно послал за ними. Сунбул не узнал Гул, потому что она пришла в костюме борзой. Гюль узнал Сунбуля. От Сунбул Гюль:
— Вы знаете сказку «Солнышко и Цветочек»? он спросил. Цветок:
— Я знаю, — сказал он.
Гюль рассказывал истории о своем опыте одну за другой. Он позвал охотника, которого первым извлекли из скалы и привели в этот город. Охотник сидит рядом с Гулем. Гюль продолжил свой рассказ и позвал миршаба. Миршаб тоже сидит рядом с Гюль. Он продолжил свой рассказ, потом позвал Сабирбоя и усадил его рядом с собой. Охотник, миршаб и Сабирбой дрожат от страха.
Гюль продолжил свой рассказ и, не успев его закончить, освободился от кочки и позвал женщину, которая заботилась о нем, садовницу, которая подняла его из воды и сундук.
— Теперь мой рассказ окончен. Те, кто сделал мне добро, — это женщина и садовник, а те, кто причинил мне зло, — охотники и миршабы. — Это купец Сабирбой, который, пытаясь заполучить мою жену, бросил меня в воду и сорок дней наблюдал за свадьбой, — указал он и на него. — Я не обычный ребенок. Я этот ребенок по имени Гюль. Мой брат, которого я назвал Сунбул, сказал: «Ты, мой король», снял с себя одежду и убрал искусственные волосы с головы. Сунбул обнимает своего брата. Он тут же повесил охотника, Миршаба и Сабирбоя. Он поблагодарил садовника и его жену, которых вызволил из хумдана, и дал им золото; Он разместил их в хороших зданиях и почтил их. Садовник с женой стали матерью и отцом Сунбул и Гюль. Гюль стал министром Сунбул. Сорок ночей и сорок дней была свадьба, Гюль и его жена воссоединились, и братья достигли своей цели.